ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ
Петербуршка књижевница Марусја Климова аутор је оригиналног дела у жанру који није уобичајен за руску књижевност, а не среће се често ни у књижевности уопште. Она је написала књигу под насловом „Моја историја руске књижевности”, у којој је изложила властито виђење руске књижевне историје. Учинила је то у форми књижевног дела, као најприкладнијој, а не у форми књижевно-историјске студије. Определила се при том за лични приступ, на начин који је врло далеко од академског.
Као књижевно дело, књига је, у сваком случају, успела. Иако се не може рећи да је историја књижевности атрактивна тема за читалачку публику, нити да садржај историје књижевности није довољно познат, књига држи пажњу, чита се без оптерећења и са знатижељом. Неоспорно је добро написана, прецизним и јасним стилом који рачуна на комуникацију са читаоцем. Истовремено садржи неколико различитих жанровских компонената, које су међусобно добро усклађене у општем есејистичком оквиру дела. Пре свега, то је академска матрица историје књижевности, али и пародија на њу. Тврдње у књизи се износе озбиљно, и могу се, али и не морају тако схватити. Затим, ради се о програмском тексту, својеврсном књижевном манифесту, који прокламује поетичка становишта ауторке и њој блиских уметничких и културних кругова. У овом случају, грађа из историје књижевности има заправо илустративни карактер. И, напокон, постоји и биографски, мемоарски слој, који уз то повезује ове иначе неспојиве састојке.
Марусја Климова последњих десетак година делује као истакнута личност петербуршке контракултуре и маргиналне културе. То је псеудоним преводитељке с француског Татјане Кондратович, која је на руски превела скоро сва дела Луја-Фердинанда Селина и поједина дела Жана Женеа, Пјера Гијота, Жоржа Батаја, Луја Арагона и многих других. Под псеудонимом Марусја Климова објавила је властита књижевна дела – три романа („Плава крв” (1996), „Кућица у Боа-Коломбу” (1998) и „Плавокосе протуве” (2001)), збирку прича („Морске приче” (1999)) и књигу интервјуа („Париски сусрети” (2004)). Она је покретач и учесник многих акција на петербуршкој културној сцени, као што су, на пример, фестивал петербуршке декаденције „Мрачне ноћи” и издавање пародијског часописа „Дантес”, који Пушкиновог убицу проглашава за централну личност руске књижевности. Упркос статусу који ужива у Петербургу, у ширем руском оквиру постаје позната тек с „Мојом историјом руске књижевности”, захваљујући радикалном и провокативном садржају књиге.
„Моја историја руске књижевности” је прво излазила у одломцима у часопису „Топос”, што објашњава поделу на главе, које су посвећене појединим писцима и одређеним књижевним темама. Преиспитујући књижевност и традицију из личног угла и из позиције садашњости Марусја Климова одбацује стереотипне представе и књижевноисторијске конвенције, а такође оспорава и негира прихваћене вредности. Понекад у томе иде тако далеко да се може поставити питање постоји ли у руској књижевности уопште неко кога она прихвата. Упркос том доминантном негативистичком патосу, историја руске књижевности Марусје Климове је литературоцентрична, књижевност за њу јесте и остаје најважнија ствар, и по томе (и не само по томе) она наставља традицију руске књижевности.
За Марусју Климову руска књижевност (па и историја) пре XIX века не постоји, Пушкин и Толстој су графомани, Андреј Бели је разорио руски роман, Горки је најглупљи руски писац, а Хлебњиков и Платонов су „браћа по разуму”, малоумници. С ретким изузецима (на пример, Љермонтов), мање или више лоше су прошли сви писци. „Моја историја књижевности” може се схватити и као књига о савременој рецепцији класике, али и као расправа о основним поетичким питањима, о томе шта је књижевност. По правилу, оригинални судови ове ауторке имају неку своју логику, мада и она сама констатује да почивају на „недоказаним претпоставкама и неодређеним појмовима”. Међу многобројним занимљивим запажањима издваја се једно по којем се откриће микросвета у физици одразило у књижевности и по којем дела писаца као што су Добичин, Вагинов, Веденски и Хармс описују танану стварност микросвета. Климова показује и изненађујуће разумевање и склоност за дела совјетског периода (коју од таквог аутора не бисмо очекивали), као што су „Тихи Дон” Михаила Шолохова и „Ход по мукама” Алексеја Толстоја. Али и у целини, упркос ироничном претресању,
„Моја историја руске књижевности” оставља повољан утисак о руској књижевности.
По Климовој, права књижевност и генијалност опиру се свакој врсти клишеа, баналности и малограђанштине, и идеални песник је апсолутно сâм. Ауторкина схватања неодвојива су од њене књижевне и просветитељске праксе, која се ослања на наслеђе радикалних „проклетих” писаца као што су Селин и Жене. Селинов утицај огледа се и у карактеристичним монолозима и дугим реченицама. Срачуната провокативност исказа употпуњена је свеобухватном иронијом, с којом ауторка гледа и на себе. Мада, у складу с насловом књиге, она наступа у своје име и у име једног уметничког и боемског круга, многа њена запажања и тврдње имају шири карактер и, због своје здраворазумске природе, карактеристична су за садашњи тренутак. „Моја историја књижевности” Марусје Климове несумњиво је духовита и забавна књига, која представља освежење у књижевноисторијским расправама и афирмише поетичка схватања ауторке и непосредан приступ културним вредностима.
об авторе:
Зорислав Паункович — главный редактор белградского литературного журнала «Руски алманах».
Статья опубликована в белградской газете «Политика» от 16 июня 2007 года.